Zajednica u stalnom nastajanju

Nekadašnji atelje kipara Josipa Koprive danas živi kao prostor otvoren različitim programima u kojima se brišu granice između stvaranja, susreta i druženja.

piše:

Eliana Katarina Polić

Hvala: https://kulturpunkt.hr/tema/zajednica-u-stalnom-nastajanju/

Prostor Kopriva pronašla sam jednog nedeljnog popodneva kada mi je grad bio preglasan, a  izlozi su reflektovali svetlost kasnog sunca. Između gradske buke, tramvaja i užurbanih prolaznika stoje vrata koja ne insistiraju da budu primećena. Na staklu je zalepljen broj telefona i reč: Orlanje. Ulazi se pozivom. Vrata mi brzo otvara Judita, voditeljica programa i Udruge Orla, i zajedno idemo hodnikom do zavese iza koje grad naglo utihne. Ulazak u drugi ritam primećuje se već u prvoj sobi kojom dominira drvo – ručno izrađeni bar, visoke stolice i klupe – dok prisutnost ljudi odaju jakne i cipele ostavljene ispred vrata sledeće prostorije.

Otvaranjem vrata ulazim u veliki prostor koji deluje kao dnevni boravak. Pogled mi se odmah hvata za goruću vatru, kamin na kraju prostorije i muzičare koji polako traže zajednički ton.

Zidovi su prekriveni apstraktnim reljefnim slikama u velikim formatima, muralima sa životinjama, ogledalom sa drvenim dodacima i drvenim policama sa izradjenim artefaktima. U manjoj, skoro skrivenoj sobi neko šije rokovnike, u uglu se razgovara, instrumenti kruže među rukama prisutnih, a od pića se služi čaj. Odmah uviđam kako prostor deluje kao pokretač odnosa, razgovora, prisutnosti i eksperimentisanja.

Od ateljea do prostora susreta

Prostor je oblikovao kipar i drvorezac Josip Kopriva. Naime, on ga je koristio kao svoj atelje, dom, galeriju i radionicu. Deo života proveo je na putovanjima i učenjima u inostranstvu, otkrivajući različite zajednice van urbanih sredina, živeći na margini društva. Poseban utisak na njega ostavio je Brazil, gde je proveo duže vreme. Tamo je, iz neznanog razloga, u jednom trenutku završio i u zatvoru gde je usavršio zanat obrade drveta. Nakon toga se vratio u Zagreb i krenuo sa radom u prostoru na Ilici broj 196. 

Od Jasmine Trampetić, današnje voditeljice prostora, saznajem da je Kopriva bio poznato lice u gradu, da je često organizirao okupljanja i imao želje da se prostor jednog dana pretvori u kulturni centar. Tragovi Brazila prisutni su i kao inspiracija u njegovim radovima, ali i u samom prostoru ateljea. Čak i kada sam ga posetila dok je bio prazan, prostor je zračio toplinom koju stvaraju drvo i reljefni detalji koje je Kopriva oblikovao.

Prostor nije projektovan kao kulturni centar već je rastao organski, kao produžetak umetničke prakse kipara Josipa Koprive. Reljefi velikih formata, murali, ručno izrađeni nameštaj i detalji koji povezuju prostorije bez jasne linearne logike i danas nose trag njegove ruke. Na tavanu su ostali radovi u nastajanju, fotografije, alat i njegov radni sto pun magazina u kojima su objavljivana njegova dela. Kao da proces nikada nije u potpunosti zaključen.

Nakon njegove smrti atelje nasleđuje sin Ivan, koji se takođe bavi kiparstvom i sukreira prostor. Danas, zajedno sa Jasminom koja vodi programske aktivnosti, brine o prostoru i doprinosi tome da Koprivino nasleđe i dalje živi kroz nove sadržaje i susrete. Umesto da ostane samo memorijalni atelje, prostor Koprive tako postaje otvorena struktura živog habitusa koji i dalje nosi trag rada svoga autora. 

Živi odnosi, suradnja i razmjena

Jasmina Trampetić, sa kojom sam razgovarala o funkcionisanju prostora, njegovoj istoriji i sadašnjim praksama, odrasla je u istoj zgradi i Koprivu poznaje iznutra, ne samo kao kulturni prostor, već i kao deo svakodnevnog komšijskog života. Dok je bila mlađa, provodila je vreme u ateljeu, čak je jedno vreme boravila u sobi na njegovu spratu. Njena povezanost sa mestom se odražava gotovo biografski. Nakon Koprivine smrti, u bliskoj saradnji sa njegovim sinom, gotovo prirodno je preuzela brigu o prostoru i nastavila da ga razvija kroz žive odnose, saradnju i razmenu.  

Vođeni željom da prostor ne ostane zatvoren u privatnoj sferi, od 2006. godine kreće njegovo sistemsko otvaranje javnosti. Jasmina, koja dolazi iz plesne pozadine, pokreće prve programe – plesove, koncerte, radionice i različita neformalna okupljanja. Nakon nekoliko godina kontinuiranog rada, Kopriva je nakratko utihnula zbog nedostatka organizacione i kolektivne podrške. Jasmina se u međuvremenu povukla iz aktivnog rada, ali je prostor ponovo otvorila pre nekoliko godina u novom obliku, pod nazivom ArtLab Kopriva.

Prostor je nedavno obnovljen, a program se postepeno širi i razvija. Danas u njemu deluje nekoliko udruga koje svojim aktivnostima doprinose programu, dok je njegovo delovanje podržano od strane grada kroz korišćenje prostora i donacije. Organizacija nije hijerarhijski strukturisana – Jasmina ima koordinacijsku ulogu i otvara prostor različitim inicijativama, eksperimentu i raznolikim praksama.

Plesovi i koncerti i dalje čine okosnicu programa, ali se njegov raspon širi. Kopriva danas funkcioniše i kao prostor za zvučne eksperimente i neformalno muzičko učenje, dečje kampove tokom praznika, rođendanska okupljanja i programe koje organizuju različiti kolektivi. Prostor je ujedno otvoren i za individualni rad – uz donaciju, moguće je koristiti ga za rad na sopstvenim projektima, samostalno ili u saradnji s drugim korisnicima.

Fleksibilna struktura otvorena eksperimentu

Moj prvi susret sa ateljeom bio je upravo na Orlanju, programu koji organizuje Udruga Orla. Kolektiv je nastao 2024. godine kroz festivalska poznanstva i želju za zajedničkim radom, a nakon niza događanja u prirodi u Hrvatskoj i Sloveniji potražili su prostor u Zagrebu koji bi omogućio kontinuitet aktivnosti tokom godine.

Judita Gracin, koja mi je i otvorila vrata Koprive, objašnjava mi kako im se ovaj prostor nametnuo kao prirodan izbor: čim je osetila njegovu toplinu i potencijal, znala je da želi tu da raste sa svojom zajednicom. Orlanje, koje se danas održava jednom mesečno, kombinuje koncerte, radionice i neformalna druženja, a do sada je održano pet izdanja. Program se prilagođava prostoru i učesnicima – mala soba koristi se za radionice ili odmor, dok kamin ostaje središte muzičkih okupljanja, a ostatak prostora otvoren za ples, slušanje i razgovor.

Među programima koje sam posetila izdvaja se i Startni ton, projekt koji daje priliku kreativnog rasta i izražavanja mladim bendovima. Izvođači su delili prostor sa publikom bez formalnih uloga i jasne podele između izvođača i gledalaca. Nakon koncerata usledio je jam session u kojem su se muzičari smenjivali, a deo publike spontano se uključivao. Takva otvorena struktura omogućila je izvođačima da eksperimentišu, a ujedno je dodatno razgradila granice i produbila osećaj slobode i zajedničkog kreativnog stvaranja.

Zajednica definirana prisutnošću

ArtLab Kopriva ne funkcioniše kao institucija, niti kao klasičan klub. Ona je pregovor između privatnog i javnog, između centra grada i njegove margine. U tom međuprostoru nastaje zajednica definisana prisutnošću, a ne identitetom. Energija koju je Josip Kopriva stvorio i koja i dalje oblikuje praksu prisutnih, omogućava prostoru da se stalno razvija i prilagođava novim idejama.

Kopriva u tom smislu nije samo arhitektura ili program, već prostor koji se stalno menja kroz susrete, saradnje i nove inicijative. Ne odbacuje grad, ali mu ne pripada u potpunosti. Ljudi se okupljaju oko prostora koji im dozvoljava da budu iskreni i bez maski. To je možda i najradikalnija gesta u savremenom gradu: stvaranje mesta koje ne traži da se uklopi, već da se doživi.

Tekst je nastao u sklopu programa Kulturpunktove novinarske školice.